Та давна 1920. година донела је значајне новине на пољу образовања и уметности. Светом је одјекнула вест да је влада САД-а ратификовала женама право гласа. Опером Мадам Батерфлај отворена је оперска сцена Народног позоришта, а у оквиру Универзитета у Београду основан је Медицински факултет. У то време један од чиновника Министарства просвете био је писац Бора Станковић, а начелник Министарства нико други до велики Бранислав Нушић. Поред тога што засигурно знамо да је ондашње Министарство просвете у великој мери допринело да фудбалска репрезентација Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца одигра своју прву историјску утакмицу у Белгији, поносимо се и чињеницом да је члан баш оног Министарства просвете које је поздравило иницијативу виђених грађана Пирота да се отвори педагошко оделјење при пиротској Гимназији био управо један великан српске књижевности какав је Бранислав Нушић.
„Млада дечја питања изгледају и бесмислена и смешна, али она нису без извесне логике која је детету јасна, јер гледа на ствари и појаве непомућеним погледом, а која је старијима нејасна, јер што дубље улазе у живот, све више губе способност да ствари и појаве логички схватају.“ Бранислав Нушић
Зграда у којој се данас налази Академија техничко-васпитачких струковних студија – ОДСЕК ПИРОТ (бивша Висока школа струковних студија за образовање васпитача) завршена је 1927. године. Те године остварење Џез певач означило је почетак ере звучног филма, споразумом Лиге народа званично су укинути сви облици ропства, а на планини Рашмор у Јужној Дакоти започели су радови на чувеном Националном споменику на коме су представљени ликови Џорџа Вашингтона, Томаса Џеферсона, Теодора Рузвелта и Абрахама Линколна. Србија је изгубила великана Јована Цвијића, оснивача Српског географског друштва и председника Српске краљевске академије (сада Српска академија наука и уметности).
“Треба се навићи и о проблему, послу, професији дуго, кадшто и непрекидно мислити, док се нађу решења. Има светлих часова, нарочито светлих ноћи, које се ретко јављају; у њима се нађе решење питања, или се смисле планови научног рада. То доба духовне луцидности и креативности ваља употребити, а не по оној обичној људској, још више оријенталној тромости, мислити на одмор. То махом ни организму не шкоди, али и ако шкоди, организам је зато да се честито утроши.” Јован Цвијић
У ондашњој Учитељској школи учитељи и педагози похађали су, између осталог, и предмете као што су Земљопис, Јестаственица, Црквено певање, Световно певање, Пољска привреда са ручним радом, Гимнастика и обавезно Свирање на виолини. Строго су се поштовала правила о одевању. Униформе ученика и ученица осмишљене су до последњег детаља како би се очувала пристојност и углед једне установе која образује будуће учитеље и педагоге.
„Све ученице морају се просто чешљати…На глави не сме бити украса, нити се уопште смеју носити ђердани, брошеви, прстење, гривне и ма какви други накити…Сукња може бити легована, али мора бити дугачка за једно 10цм испод колена тако да се колена не виде…Забрањује се и употреба пудера, мириса, ружа, итд.“
„Сви ученици морају бити кратко ошишани…Забрањује се ношење прстења, гривни, штапова, мирисања и уопште свако кинђурење…Обућа има бити од црне коже и увек чиста…Капут, ако се прслук не носи, има бити закопчан до грла…“
Школа је радила као учитељска до 1972. године, а наредне школске године прераста у Педагошку академију за васпитаче. Те 1973. краљица Елизабета отворила је чувено здање Сиднејске опере, умро је Брус Ли, а Београд је добио халу Пионир. Пинк Флојд (Пинк Флоyд) су снимили антологијски албум Тамна страна месеца (Дарк сиде оф тхе Моон), цео свет је певао Сwеет Хоме Алабама, Ангие и Киллинг ме Софтлy, а Здравко Чолић је представљао Југославију на Песми Евровизије. Те године свет је остао без Џ.Р.Р Толкина и нобеловца Пабла Неруде.
„Волим те, да не знам ни како, ни кад, ни откуд.
Волим те свим срцем, без стида, без поноса.
Волим те, јер друго ја не умем.
Тако силно, да је твоја рука на мојим грудима моја рука.
Тако силно, да кад ти склопиш очи – ја заспим.“ Пабло Неруда (Сонет 17)
Даљи живот Школе наставио се кроз студије за учитеље осамдесетих и почетком деведесетих година. Године 2007. године наша установа прераста у Високу школу струковних студија за образовање васпитача. Те године, у складу са Болоњском декларацијом, Школа је по први пут акредитовала свој основни програм заснован на европским стандардима. Већ током следећег процеса акредитације, школске 2012/2013. године акредитован је и специјалистички програм на студијама другог нивоа.
Чини се да је 21.век освануо као век без примирја. Непрестане вести о несрећама, ратовима и природним катастрофама теже да, попут заглушујуће буке, потисну радост и полет које са собом носе знање и уметност. Догађаји којима смо сведоци представљају позив на узбуну за све оне који се баве образовањем, било посредно или непосредно. Циљ је ове школе да увек са поносом гледа на генерације које се у њој образују, да спреми младе људе за живот опремајући их знањем, способношћу, здравим разумом и вером у себе, имајући увек на уму да свет не може и не сме да зависи од безумља, похлепе и ускогрудих циљева незналица, већ од одлучности и храбрости образованих и мудрих.
Ову школу својим радом задужили су подједнако они који су из ње изашли као дипломци, као и они који су као професори и предавачи градили њен углед од самог настанка па до данас. (Детаљније информације о свима онима који су ову школу учинили поносном потражите у Алумни менију на нашем сајту).
